Prva knjiga ne temu bolesti na radu objavljena je 1700. godine. Njen autor je Bernardino Ramacini, italijanski profesor mnogima poznat kao otac zaštite na radu.
Bernardino Ramacini
Bernardino Ramacini bio je italijanski fizičar i profesor teorije medicine na Univerzitetu u Modeni koji je živeo između 1633. i 1714. godine.
Stanovništvo u Italiji u kasnom 17. i ranom 18. veku suočavalo se sa mnogobrojnim potreškoćama i lošom ekonomskom situacijom. Siromašne porodice živele su u jednoj ili dve prostorije, često zajedno sa svojim životinjama. Ljudi su se retko kupali, jeli su prstima i spavali su na podu.
U vreme kada je fokus većine lekara bio na bogatim pacijentima i na bolestima kao što su tifus, kuga i male boginje, Ramacini je izučavao odnos između profesije pacijenta i njegovih zdravstvenih poteškoća.
Svoja izučavanja je rezimirao u knjizi De Morbis Artificum Diatriba (Bolesti radnika) koja se smatra za jedno od osnivačkih dela u medicini rada.
Iz tog razloga, Ramacini je mnogima poznat kao otac bezbednosti na radu.
Inspiracija
Ramacinija je inspirisao smetlar koji je velikom i namernom brzinom ispraznio kanalizaciju u njegovoj kući.
Kada ga je pitao zašto koristi toliku brzinu kada prazni kanalizaciju, smetlar je odgovorio da bi posle određenog vremena kanalizacija izazvala slepilo.
Nakon što je istražio ovu pojavu Ramacini je otkrio da se kod smetlara često pojavljivalo crvenilo i iritacija očiju, a kod nekih čak i slepilo nakon više godina na poslu. Zaključio je da se to događa zbog kiselina koje su prisutne u kanalizaciji i preporučio određene preventivne mere.
Zdravstveni problemi smetlara bili su početna tačka za knjigu koja je obuhvatala mnogobrojne profesije i njihove bolesti.
Istraživački rad
Sakupio je anegdote brojnih radnika i preko 500 citata radnika i zabeležio svoja lična iskustva obilazeći različita radilišta.
Njegovo istraživanje obukvatilo je 50 profesija, a novitet je bio u tome što je pacijentima postavljao pitanja o njihovom radnom mestu.
Na taj način je mogao da poveže zdravstveno stanje pacijenata sa njihovom profesijom i predložio je lekarima da u svoja uobičajena pitanja pacijentima ubace i pitanje o poslu koji obavljaju.
Ovakav pristup je anticipirao principe epidemijologije jer se zasniva na patološkom posmatranju grupa radnika, a ne samo pojedinaca.
Pomogao je u uspostavljanju veze između povreda radnika i njihove izloženosti različitim uslovima.
Klasifikovao je niz bolesti prema zdravstvenim rizicima prisutnim u srodnim uslovima rada.
Ramacini je znao da opasne čestice mogu da se udahnu ili apsorbuju kroz pluća i kožu i opisao je mere koje treba usvojiti radi ograničenja izloženosti prašini.
Pored toga naveo je i druge fizičke agense (toplotu, hladnoću, vlagu) kao potencijalno odgovorne za bolesti radnika različitih zanimanja.
Preventivne mere
Savetovao je radnike da napuste posao ukoliko ne mogu da umanje opasnosti na radnom mestu.
Preporučivao je umerenost radnika na teškim poslovima i fizičku akitvnost za radnike na sedentarnim poslovima.
Ukazao je na razne mere predostrožnosti.
Iako knjiga sadrži mnogobrojne savete i mere prevencije, neke mere koje se provlače kroz celu knjigu su:
- Radnici moraju da preuzmu mere predostrožnosti.
- Radnike treba upozoriti.
- Treba ih posavetovati.
- Trebalo bi predložiti mere predostrožnosti.
Možemo biti zahvalni Ramaciniju zato što je zauzeo stav koji je bio nekonvencionalan za njegovo vreme.
U vreme kada je većina doktora pažnju ukazivala samo bogatim pacijentima, Ramacini se fokusirao na bolesti i prevenciju bolesti radnika i nije se ustručavao od posećivanja radilišta i pričanja sa radnicima.
